Једно од највећих неразумевања данашњег времена јесте тврдња да је музика уметност која се свуда и у свим културама наивно разуме. Тачно је, напротив, да је њено примерено разумевање увек део културне слике света. То нарочито важи за сваку врсту литургијске музике, која се може правилно разумети само из одговарајућег религијског концепта. Овај CD [Велика вечерња] садржи посебан облик хришћанског црквеног појања, наиме немачки православни хорал, који је, историјски гледано, “новонастао”, али се заснива на најстаријим хришћанским традицијама. Његови корени леже пре свега у византијским манастирским традицијама са Свете Горе Атонске, али узимају у обзир и грегоријанско и протестантско предање. Да би се овај хорал правилно разумео, корисно је неколико уводних општих напомена о религијској концепцији православног хришћанског схватања музике.

Православно црквено појање није ни “апсолутно музичко уметничко дело” ни субјективни израз композитора, него пројекција спасоносног култног догађања рођена из божанског откривења, која историјску каузалност и уобичајени појам времена, пре и после, укида у безвремености, односно садашњости Литургије. Појање као одјек божанске лепоте у стању визионарске захваћености “надахњује”, односно преноси Свети Дух, spiritus, pneuma, пророцима, светима и побожним уметницима, па је зато и само у извесном степену свето.

Од развоја вишегласја од средњег века, од Notre-Dame органума, до данас, у Средњој Европи се антички когнитивни концепт нераздвојног јединства речи и музике променио и у католичком, данашњем предању грегоријанског хорала, и у протестантском црквеном појању, Лутеровом хоралу. Свет и делатан остао је само текст, у писму и говору, као молитва и сакраментални говорни чин. Музика је пуко “озвучавање”, естетско и етичко узвишење по чисто музичким правилима. Мелос је нешто додато, што се, без нарушавања ритуалне делотворности, у такозваном богослужењу речи, може и изоставити.

Насупрот томе стоји когнитивни концепт православне хоралне традиције: божански Логос, “дах божанског даха” (Пневма) у звучању речи, дакле у облику који је несавршеном човеку још најдоступнији, јесте реч као увек већ музички звук, небеска хармонија и празвук, односно исон, који са своје стране “рађа” мелос. Музика и појање, уосталом, настају као “треперења ваздуха”. Литургијски говорни чин, а не писани текст, као Логос увек је и музика: она није само прилагођавање мелодије говорном ритму и агогици. Реч и музички ритам, напротив, образују нераздвојно јединство, као што је “савршено” говорење увек и певана мелодија. Када се антички Орфеј у византијској иконографији схвата као символ Христа, онда је то управо ова “магија” појања као савршеног јединства музике и делатне речи, која покреће све живо и побеђује смрт.

Тонски систем православних Цркава не почива на дур-мол систему, него на осам модалних лествица Октóиха, четири аутентичне и четири плагалне, изведене, као и на легетосу, варијанти четвртог гласа, од којих свака изражава одређени етос, духовно основно расположење. Избор модуса, ехоса, за византијске хоралне композиторе није питање укуса, него произлази из ове теолошке концепције, под утицајем (нео)платонског мишљења.

“Једногласна” појачка мелодија до данас се записује неумама, графичким знацима од црта, кукица и тачака. Она нема теме или мотиве у западном смислу, него је организована у тонском простору, то јест оријентише се према истакнутим главним тоновима, модалним носећим тоновима ехоса, око којих се суседним тоновима, мелизмима, гради игра и образују линеарно-хармонијски уравнотежени, широки мелодијски лукови. Они код слушаоца стварају унутарпсихичку просторно-временску структуру, укидање пре и после, трансцендирају је у метафизичке области и тако у слушном доживљају изображавају онострани свет. Естетско дејство настаје из дводимензионалне синтезе мелодијских фигура, неумата, које круже око једне тонске равни, и строге архитектуре те димензије тонских равни у привидној једногласности. Њен ток од 12. века појашњава променљиви исон, лежећи тон који пева хор, а чије се извођење усмено предаје. Исон није хармонско-бордунска пратња, него линеарно подвлачење и звучно обогаћење носећих тонова мелодике. А хор који пева исон у Литургији символизује unio mystica, озвучени омотач и сједињење заједнице светих са Логосом, мелодијским развојем божанске објаве, Логоса као ритуалног говорног чина, кроз појца, протопсалта, који је “објавитељ” и тиме сам служитељ.

У том смислу Немачки православни хорал није пуко “озвучавање” литургијског текста, него “служење” надахнуте спасоносне поруке у њеном човеку примерено чујном целовитом звучном облику.