Немачки хорал се идеално пева природнотоновно. При томе се не користе темперовани тонски степени, какви се налазе на клавиру, него они који природно произлазе као обертонови или комбинациони тонови из основног тона. Иза тога стоји мисао да култно појање Цркве треба што је могуће више да одговара небеском праобразу и да следи божанску мисао. Зато се не користе вештачки тонски степени модерног темперованог тонског система, него они које је сам Бог створио. Тако се свето појање савршено уклапа у хармонију свега и у још већој мери постаје одјек појања анђела у горњем светилишту.

Полазећи од традиције византијског црквеног појања, тонски систем Немачког хорала одувек је био постављен природнотоновно. Уџбеници византијског хорала за поједине црквене гласове наводе одговарајуће мере тонских корака. Тако се, на пример, разликују велики, мали и преувећани цео тон, као и полутонски кораци различите ширине. Овај тонски систем је 1985. најпре непосредно преузет за Немачки хорал.

Мере тонских корака мере се у литима (грч. tmémata). Октава се, према школској традицији, дели на 68, 70, 71 или 72 лита; ширине интервала, односно тонских корака, затим се изражавају у литима. Такви “лењири за мерење интервала” били су уобичајени већ у антици и, колико знамо, први су их увели питагорејци. Ипак, ови подаци о ширини тонских корака служили су само за грубу оријентацију. Тачне вредности произлазе тек из односа таласних дужина у природним звучним телима. За њихово израчунавање, као и као експериментални и наставни инструмент, питагорејци су користили монохорд, једноставан дрвени сандук са једном затегнутом жицом, која се помоћу кобилице може делити на тачно мерљиве одсеке. Ови односи дужина жице одговарају физичким односима таласних дужина и могу се представити једноставним целобројним разломцима.

Питагорејци су заступали и учење о све-хармонији, које полази од тога да се у хармоникалним законитостима музике огледају закони обликовања творевине, да је Бог све тако устројио и да човек одговарајућим музичким упражњавањем може да се уклопи у ову хармонију и стекне одговарајући етос и духовну свест. Музичко образовање се у антици сматрало душевно-духовним школовањем; слушањем и певањем одређених звукова и мелодија могле су се призивати духовне силе, а душа је подстицана на узлажење у духовне просторе, приказане планетарним сферама. У новије време ове везе су одбачене као ненаучна метафизичка спекулација. Тек данас, пошто је слика света модерне трајно уздрмана открићем закона квантне физике и даљим развојем природних наука, дошло је до оживљавања научне хармонике, која се пре свега бави физичким, биолошким, субатомским и математичким питањима и њиховом философском оценом.

Значајни рани оци Цркве, као Климент Александријски, били су природно питагорејски образовани, а учење о све-хармонији било је, такорећи, опште добро раног хришћанства. Од светог Атанасија Александријског потиче лепа слика која Бога представља као свирача на лири, који кроз своју творевину као на лири свира најчудеснију музику и тако све одржава у савршеној и живој хармонији. Пошто област коју ми људи можемо чути представља само сићушан исечак ове свеобухватне све-хармоније, али закони који се тамо могу препознати важе опште као закони обликовања творевине уопште, говорило се и о “скривеној” хармонији (harmonia aphanés).

Ипак су већ рано постојали покушаји да се тонски систем у односу на природне датости поједностави, да се “хомогенизује”. Оно што је Бог дао као непосредно посматрање, или боље: ослушкивање света, сведено је на апстрактан систем, чиме се свест човека удаљила од стварности природе, а још више од праобразне стварности. Тако је већ Аристоксен из Тарента створио прву “античку темперацију”, која уклања природне разлике између тонских степени и дефинише вештачке, апстрактне тонске степене који се у природи нигде тако не јављају, али су рачунски знатно једноставнији за руковање. Аристоксен је октаву поделио на 72 лита, тако да настаје 12 једнаких полутонских корака ширине по 6 лита; постоји онда само један цео тон од тачно 12 лита. То већ потпуно одговара модерном темперованом тонском систему, јер је 6 аристоксенских лита једнако 100 центи модерне техничке мерне јединице.

После Аристоксена у византијско време се одустало од извођења мера тонских корака из природнотоновних интервала. Ипак су се у пракси и даље певали и певају прави природнотоновни степени, јер се практично школовање музичара и појаца увек одвијало “од уста до уха”. У византијску музичку теорију ушле су и друге традиције, као музички систем александријског универзалног научника Птолемеја. Тако се у византијској музичкој теорији, у складу са школом која потиче од Птолемеја, и даље разликују мали, велики и преувећани цео тон, као и полутони различите ширине, како одговара природнотоновним односима. Тек од осамдесетих година 20. века постоје уџбеници византијског црквеног појања који дају и чисто темпероване варијанте црквених гласова, али само као “споредни облик”.

И у Западној Европи су се све до барока стално бавили питањима фине интонације и развијали најразличитије системе штимовања, док се коначно у 18. веку опште није наметнула једнако-темперована подела. Грегоријаника се до позног средњег века још певала у природнотоновној финој интонацији, која се називала питагорејском и која заиста преко ученог Боетија води ка античким изворима. Касније је, међутим, грегоријански хорал аутоматски прилагођаван уобичајеним системима штимовања сваке епохе и од 19. века до данас пева се на основу темперованог тонског система.

Да би музички систем Немачког хорала био јасно усидрен у богомданој природној тоналности и истовремено постављен на чврсту научну основу, оци из Буххагена су математички израчунали ширине тонова природних интервала на основу односа дужина жица, како је било уобичајено код питагорејаца све до Птолемеја. Ови прорачуни обухватили су све природне интервале који произлазе из прва 64 парцијална тона. То је већ више од 700 природних тонских степени у октави. Они су затим у интензивним звучним студијама испитивани и квалификовани по препознатљивости и музичко-душевном дејству. На тој основи су, полазећи од црквено предатих карактеристика и од квалитета описаних у античкој музичкој теорији, са највећом прецизношћу одређени тонски степени свих осам црквених гласова и створени одговарајући модели лествица. Овај рад би се могао назвати “примењеном хармоником”.

Основа хармонике су природом дате законитости обертонског низа, који има своје одговарање у различитим областима микро- и макрокосмоса. Обертонима се називају оне делимичне осцилације које произлазе из основне осцилације, основног тона. Обертонски низ развија се у целобројним односима. Зато се сваки природни интервал може представити разломком са целим бројевима. За музичку теорију овај разломак истовремено представља интервалску вредност одговарајућег тонског растојања или корака. Тако, на пример, октава има интервалску вредност, однос дужина жица, 1/2, квинта 2/3, лидијска терца 4/5, еолска секста 5/8, фригијска секста 8/13, мала секунда 9/10, питагорејска секунда 8/9, дорска секунда 7/8 и тако даље.

Табеле црквених гласова садрже, поред графичког приказа и података о ширини интервала, и интервалске вредности, тако да сваки тонски степен, гледано од основног тона, може бити математички јасно одређен и бројевно-символички тумачен и вреднован. Ширина интервала се, као у традиционалним византијским музичким уџбеницима, даје у одговарајућој интервалској мери. Док су питагорејци делили октаву на 71 лит, византијски уџбеници користе поделе на 68 или 72 лита. За Немачки хорал, не најмање из бројевно-символичких разлога, као основа је узета подела октаве на 70 лита.

Када појци сада певају у одговарајућој финој интонацији, карактер појединих црквених гласова показује се много јасније него што би то икада било могуће у темперованом штимовању. Пошто се на сваком тонском степену добијају другачији трозвуци, са делимично различито широким квинтама и различитим квалитетима терци, настају невероватно богате боје. Зато појање у почетку делује необично, али на крају се добијају звуци хиперборејске јасноће и силе.

Учење природнотоновних интервала захтева нешто вежбе. Као помоћно средство нудимо рачунарски програм, нажалост само за Windows, којим се природни интервали могу израчунавати и слушати. Он садржи горе поменуту листу природних тонских степени са објашњењима, као и табеле са тонским степенима свих црквених гласова и две табеле за вежбе слуха. Алтернативно се могу користити програми “Scala” или “Pianotec” и у њих унети одговарајуће вредности. За даље интересовање може се обратити монасима Манастира Свете Тројице.

☞ Уџбеник

Радна средства

• Датотека за слушање и вежбање црквених гласова (Excel)