Живот у Светом Манастиру Свете Тројице јесте вежбање срца, молитва и рад, као што је одувек уобичајено у монаштву. Свака делатност, читав живот, треба да буде испуњен и просветљен молитвом. Бити сав у Богу, постати Му сличан; у светом послушању, у љубави и истини, смирењу, верности и истрајности … Тако се догађа обнова и освећење човека и творевине. Кроз вежбање непрестане молитве, откривање помисли и унутрашње усвајање светог Предања, монах учи духовно расуђивање.

Духовна молитва је скривена страна монаштва. Али у богослужењу Православне цркве открива се сва лепота и узвишеност, ширина и дубина љубавног заједништва Бога и човека.

Дан почиње у 4.30 ујутру, када зазвони звоно за буђење и убрзо затим у манастирском дворишту одјекне ритмично ударање клепала. Монаси почињу вежбањем молитве срца.

Око 5.00 сви се окупљају у храму и поју јутарње славословље (Ортрос). То траје око 2 ½ сата. После малог доручка почиње дневни рад.

У подне у 12.00 служи се кратка подневна молитва (6. час), затим заједнички ручак у сали. У време поста и у постне дане постоји само један заједнички оброк, који се састоји од поврћа, воћа, салате, хлеба итд. До 15.00 је време клаузуре. У тим сатима може се одморити и наставити лична молитвена вежбања. Времена клаузуре служе, међутим, и за учење и за обраду наставе и духовних поука.

Од 15.00 поново је време рада. Вечерње богослужење почиње у 17.00. Ово веома лепо, претежно певано богослужење траје радним данима 1 ½ сат, суботом 2 сата. Лети се вечерња служба помера раније, да би се после тога још могло радити у врту и на терену када сунце више не пече тако јако.

У 20.15 чита се ноћно богослужење (Аподи́пнон/Повечерје); одређеним данима има духовне поуке. Од 21.30 поново је време клаузуре. Божанствена литургија служи се суботом и недељом, као и на велике празнике. Уочи великих празника служи се бденије, вишесатно, веома свечано богослужење.

Радови у манастиру су веома разноврсни. Сваки рад се обавља као света служба, у одговорности пред Богом за поверену нам творевину, на корист и радост анђела и отаца.

Ту су свакодневни послови као што су чишћење и нега храма, стамбених и радних просторија, прање веша и кухињска служба.

Рад у врту и воћарство обезбеђују самоопскрбу здравом храном. Зграде и манастирско земљиште треба неговати и одржавати, зидове од пешчара и ограде обнављати или проширивати, живе ограде сећи. За грејање зими мора се у шуми припремати дрво. Тамо где постоје одговарајуће способности, уметнички и занатски радови као што су иконопис, резбарење дрвета, столарство … могу служити изградњи и опремању светиње, а осим тога представљати извор прихода за монашку заједницу.

Пријем и старање о гостима и поклоницима припадају гостопримцу. Духовна поука, исповести и пастирско старање припадају области старца и свештеника.

Широко место у Манастиру Свете Тројице заузима литургијски рад. Литургијски текстови преводе се са грчког изворника на немачки, појачки комади се израђују у Немачком хоралу и записују неумама. Монаси у самом манастиру добијају потребно музичко и литургијско образовање; за то су неопходна и добра језичка знања.

У малој монашкој заједници појединац не може да се ограничи на једну делатност, него свако мора да помогне у најразличитијим областима. Већи радови, као што су берба воћа, припрема и складиштење рода, али и радови на земљишту и грађевински радови, изводе се као заједнички рад више монаха или свих монаха заједно.

Монашком животу припада обимно духовно и практично образовање. Већ само правилно вршење богослужења захтева знања и вештине које се најпре морају научити. Теоријско знање и практичне способности преносе се подједнако. Осим тога, изградња и очување светиње, ношење православне духовне високе културе - управо и у суочавању са разноврсним струјањима нашег времена - постављају пред монахе не мале захтеве.

Током новицијата најпре се предају основе православног богословља и духовности, као и традиционална духовна антропологија. Томе се додају општа црквена историја, литургика, религиологија, психологија, језикословље и сродне области. Од језика су обавезни само немачки и грчки; ако се додају и други, утолико боље. Широко место заузима музичко образовање, које обухвата теорију и праксу хоралног појања, развијање слуха, химнологију, неуматику, хирономију и импровизацију везану за модус.

Садржаји се у манастиру не обрађују апстрактно, него увек и у погледу на њихову вредност, у смислу духовног расуђивања.

У учење спада, не најмање, обрада и унутрашње усвајање духовних поука старца, где се предаје свето Предање. Учење се нипошто не завршава новицијатом. Монах је увек онај који учи, чак и када је одавно постао онај који поучава.