Као олтарске мошти треба поменути свете кости светог Александра Римског и невино побијене деце Витлејемске, које је Свети синод Бугарске православне цркве предао Манастиру Свете Тројице при освећењу крипте од стране Његовог Високопреосвештенства митрополита Симеона Западне и Средње Европе 30. јула 1996. године по Христу и које су положене у олтар, затим мошти светог игумана-епископа Виталиса Салцбуршког и бесребреника и чудотвораца Кира и Јована.

Свети Меркурије био је официр у римској војсци у време царева Декија и Валеријана (249-260. по Христу). Током тешке битке јавио му се анђео и предао му небески мач. Потом је показао изузетну храброст, извојевао победу и протерао непријатеље. Цар га је одмах поставио за генерала, и тако је стекао највише почасти на двору. Убрзо му се анђео поново јавио и открио му смисао и значење духовног мача који му је предао. Недуго затим дошло је до сукоба са царем, при чему је неустрашиво исповедио истинитог Цара и Бога Исуса Христа. После многих сурових мучења био је посечен и тако је у 25. години задобио венац мучеништва. Када је 200 година касније цар Јулијан угњетавао хришћанску веру и непотребним ратом против Персијанаца довео царство на ивицу пропасти, свети Василије Велики замолио је светог Меркурија за помоћ, молећи се свакодневно пред иконом светитеља. Једног дана мач изображен на икони обојио се црвено. Убрзо је стигла вест о смрти цара, који је пао у бици против Персијанаца; био је то управо дан када се знак појавио на икони светитеља, 26. јун 363. године по Христу. Од тада се свети Меркурије сматра заштитником хришћанског царства и пре свега хришћанске војске. У том својству део његових светих моштију доспео је и у Немачку. Мошт је припадала светињама старог царства; у 10. веку ношена је пред војском у походима отонских царева и учинила је многа чуда. Цар Отон I предао ју је, заједно са другим моштима, манастиру на чување; царица Теофано их је поштовала приликом својих посета Корвају. У 20. веку свети Меркурије је избрисан из римског календара светих. У нашим православним синаксарима, међутим, он је и даље присутан као и раније; његов дан спомена је 25. новембар.

Свети Лиудолф Корвајски рођен је почетком 10. века. Под царем Отоном I изабран је за игумана, наставио је да води заједницу у духу оснивача Корваја, Адалхарда, Вале и Варина, и упокојио се у великој части 983. године у Корвају. Његово деловање пада у време процвата царске опатије. Његове свете кости су подигнуте око 1100. године по Христу; дан спомена је 13. август.

Свети Друтмар Корвајски рођен је у другој половини 10. века. Постао је монах у манастиру Лорш у Хесену, који је тада прихватио горзску реформу. Под царем Хајнрихом II (1002-1024) променила се царска политика према манастиру; Хајнрих је занемарио право монаха на слободан избор игумана, које су његови претходници увек поштовали, и на подстицај епископа Мајнверка из Падерборна сменио игумана Валха (Валу) 1014. године - након чега је већина отаца у сузама напустила светињу - и поставио Друтмара. Он је манастир вероватно водио у духу горзске реформе, али је унутар манастира, колико је било могуће, истовремено чувао и старије предање, па је тиме, као и својом добром природом, навео одбегле оце да се врате. Године 1025. наговорио је салијског цара Конрада II да обнови право слободног избора игумана и тако превазишао кризу коју је изазвало поступање Хајнриха II. Његов дан спомена је 15. фебруар.

На велики празник Свих светих, после Божанствене литургије, све светиње се заједно носе у кивоту Свих светих у литији (молитвени ход, процесија) око манастира.