После одговарајућег времена учења и искушавања, послушник приноси свецелу жртву живота. Он посвећује себе Богу, Вечноме, телом и душом, у времену и у вечности. То се дешава када најпре пред старцем и братијом изврши “метанију”, то јест положи вечне завете. Потом прима посвећење од Бога, из руке свога старца, благодаћу и силом Светога Духа.

Постоји само једно тајинство монаштва; ипак постоје три степена посвећења, који одговарају одређеним етапама духовног пута:

1.) посвећење Светог Одежда (Ράσοευχή),
2.) посвећење Мале схиме (Μικρόσχημα) и најзад
3.) посвећење Велике свете анђелске схиме
(Ἅγιο Μεγάλο καὶ Ἀγγελικὸ Σχῆμα).

Посвећење Светог Одежда (Ράσοευχή) већ је пуноважан монашки постриг и треба га давати тек после одговарајућег времена искушавања. Оно претпоставља вечне завете и монашки начин живота и врши се у оквиру свеноћног бденија.

Оно одговара стању ученика који се јасно одлучио и са озбиљношћу иде путем монаха, али је још на почетку. Има монаха који у том стању остају целога живота и кроз послушање, смирење и несебично служење постају свети људи. Од самог почетка монах је као “анђео у телу” и “весник Божији на земљи” постављен у есхатолошку борбу духовних сила о којој говори свети апостол Павле (Еф. VI, 12). Одежда има снажно символичко значење; у библијском предању она означава телесну страну човека. У њој се, међутим, истовремено изражава и његово духовно настројење; још више, у покривању она показује суштину.

Мала схима (Μικρόσχημα) је други степен посвећења. Чин је обимнији и укључен је у Божанску литургију. Монах сада, поред Светог Одежда, прима и напрсник (палијум). Тиме се означава као духовни ратник; његов напрсник носи крст Исуса Христа као знак победе. Ово посвећење оштрије истиче праобраз и треба га давати само ономе ко такву оштрину може да издржи и зрачи. Монах Мале схиме треба самостално да одржава битне области манастирског живота и да буде утврђен у светом Предању, као што у старом занату добар калфа разуме свој занат и уме самостално да ради.

Најзад, посвећење Велике свете анђелске схиме (Ἅγιο Μεγάλο καὶ Ἀγγελικὸ Σχῆμα), како се у потпуности назива, означава мајсторство. Оно је највиши степен посвећења. Монах прима потпуни духовни оклоп, велики палијум, који се носи као свештеничка епитрахиљ и на којем су постављени даљи свети знаци, као и полиставрион. Ово посвећење даје се само искусним монасима који су потпуно домаћи у светом Предању и способни су да воде и образују друге монахе. По древном Предању, само монах у Великој схими може постризавати и водити друге монахе. Сви старци и игумани Свете Горе Атонске имају ово посвећење, и без њега, а наравно и без духовне стварности, расуђивања и искуства које оно претпоставља, не могу се водити други монаси. Тако се спречава да монаштво очврсне у апстрактну идеологију и спољашње држање правила. И обезбеђује се да древне форме буду испуњене и ношене живим Духом, да се првобитни карактер монаштва као тајинства и пута обожења сачува и предаље преноси. Само тамо где је то заиста дато, може се с правом говорити о “вечном току благодати”.