“Не бити од овога света” не значи бити туђ свету, туђ животу или чак без љубави. Напротив. Свет као творевина Божија добар је и прекрасан. Све што Бог дарује јесте израз Његове бескрајне љубави и доброте.

Монашко “бежи од света” није манихејско презирање света, није псеудогностички дуализам духа и материје, него се односи на основно одвраћање од фалсификовања живота, од греха, то јест од стања одвојености од Бога. Не ради се о одбацивању творевине, него о најдубљој љубави у сваком погледу, која се изражава тиме што се све изнова повезује са Богом, изнова освећује и прожима божанским Духом свељубави. “Припремите Господу свети празник и привежите га за рогове олтара”, каже се у псалму (Септуагинта 117, 29). То значи да се сав живот, сва творевина, у светом празнику повезује са Богом. Све земаљско се узорно приноси Богу и тиме добија ново, вечно биће; све је сада “у Богу”. То је смисао монашког самоприношења и целокупне монашке културе живота. Тако је монаштво најјачи знак вечности у овом свету.

Одатле поново настаје учешће, деловање у свету, али оно више није потчињено законима палог света, није заробљено у кругу спољашњег, него је утемељено у Богу и делује од Њега. Зато се кроз њега збивају освећење и исцељење света. То се изражава, на пример, у лепоти и светости богослужења, светиње, вртова, у стварању сакралне уметности, у појању и молитви, у целом животу и бићу. Све је прожето светлошћу вечности, светлошћу Свете Тројице.

То је као полуга. Ако хоћу да подигнем тежак камен, на пример да га уградим у зид, потребна ми је дуга полуга. Ако сам стојим на камену, не могу га подићи. Али ако стојим на другом чврстом тлу и имам добру полугу, могу сваки камен померити тамо где треба да буде. То је лепа слика деловања монаха. Исцељење, освећење и благосиљање света немогући су из самога света. Само споља, са другог становишта, управо из вечности, то може да се догоди. Дивно је, међутим, то што приступ вечности није негде у просторно-временском споља, далеко, него сасвим дубоко у срцу човека и у бићу и делу овде и сада. Све земаљске световне представе и идеологије ту не стижу даље. Пошто монах стоји “изван” света, у вечности, он одатле може да подигне и покрене свет. Он не каже: “Сви морате доћи к мени и слушати ме”; он није ни моралиста ни идеолог. Али стоји на чврстој стени вере, сав у Богу, и празнује свети празник вечног живота. И празнује га овде, у овом свету, у светињи, била она велика или мала, значајна или незнатна, где сваки искрени тражитељ може наћи.